Injekcije

Injekcije su važan i široko korišćen postupak u medicinskoj praksi jer omogućavaju brzu i efikasnu isporuku, kao i precizno doziranje lekova, imunizaciju i parenteralnu ishranu. Postoje različite vrste injekcija, uključujući intramuskularne, intravenske, subkutane i intradermalne.  Injekcije se daju pod nadzorom medicinskog osoblja kako bi se osigurala pravilna tehnika i minimalizovali rizici.

Šta je injekcija?

Injekcija je medicinski postupak kojim se tečnost ili lek ubrizgava direktno u tkivo ili krvotok organizma pomoću šprica i igle, radi postizanja terapijskog efekta. Nakon što se tečnost ili lek ubrizgaju u telo putem igle, oni se rasprostiru u tkivima ili se ubrizgavaju direktno u krvotok. 

Koriste se za različite svrhe, uključujući administraciju lekova, primenu vakcina, uzimanje uzoraka krvi i davanje hranljivih supstanci. Injekcija omogućava da lek ili supstanca dospeju u ciljano područje tela bez prolaska kroz gastrointestinalni sistem, što je naročito važno kada oralni unos nije moguć. Takođe, injekcije mogu obezbediti brži i precizniji terapijski odgovor.

Vrste injekcija

Najčešća podela injekcija je prema načinu primene, tako da razlikujemo injekcije koje dajemo u kožu, potkožno tkivo, mišić, venu, arteriju, trbušnu šupljinu, prostor oko kičmene moždine. Način primene injekcije zavisi od same namene injekcije (davanje lekova ili uzimanje krvi), kao i od brzine delovanja(primena u venu omogućava brz ulazak u krvotok, dok ispod kože omogućava sporiju apsorpciju) Važno je napomenuti da je izbor i primena određenog leka putem injekcija uvek u nadležnosti medicinskog stručnjaka, a lek se koristi prema dijagnozi i potrebama pacijenta.

Kožna (intradermalna) injekcija

Ova vrsta injekcije se daje u površinski sloj kože u običnoj debljini od 1-2 mm. Postupak intradermalne injekcije uključuje ubrizgavanje male količine leka ili supstance (obično manje od 0,1 ml) ispod površinskog sloja kože, u dermis, pomoću posebne tanke igle, koja se umetne pod blagim uglom. Važno je da se intradermalne injekcije daju pažljivo i precizno, kako bi se osiguralo da se lek pravilno ubrizgava u površinski sloj kože, bez prolaska u dublje tkivo. Kod intradermalnih injekcija, lek se polako apsorbuje u krvotok, jer je sloj kože relativno tanak i ima dobru vaskularizaciju pa se koristi kada je potrebno proceniti lokalnu reakciju organizma na lek ili supstancu.

Uobičajeno mesto za primenu intradermalne injekcije je regija podlaktice. Podlaktica pruža dobar pristup površinskom sloju kože, jer je koža na ovom području relativno tanja i ima manje mišićnog tkiva u odnosu na druge delove tela. Podlaktica je  manje osetljiva u poređenju s drugim delovima tela, poput trbuha ili leđa, što može smanjiti nelagodnost ili bol tokom ubrizgavanja leka. Podlaktica pruža praktičnu lokaciju za postavljanje i praćenje alergijskih  testova, omogućavajući lakše ocenjivanje lokalnih reakcija kože. 

Intradermalne injekcije obično daju medicinske sestre, medicinski tehničari ili lekari.

Upotreba intradermalne injekcije:

• Intradermalne injekcije koriste se za testiranje alergijskih reakcija. Mali broj alergena se ubrizgava ispod površinskog sloja kože kako bi se proverila reakcija organizma na određenu supstancu. Tipično se koristi u testiranju alergija na hranu, lekove ili inhalacijske alergene.
• Intradermalna injekcija Mantoux (tuberkuloznog) testa koristi se za otkrivanje prisutnosti tuberkuloze. Mali volumen tekućeg tuberkulina se ubrizgava u kožu podlaktice, a nakon 48-72 sata provjerava se veličina i izgled lokalne reakcije. Ova metoda se često koristi u rutinskom testiranju i praćenju tuberkuloze.
• Neki lekovi, kao što su lokalni anestetici ili određene vakcine se mogu  primijeniti intradermalno. Ova metoda se često koristi za primenu malih doza leka koja zahteva sporu i postupnu apsorpciju.

Podkožna (subkutana) injekcija

Subkutana injekcija je vrsta injekcije u kojoj se lek ubrizgava ispod kože, u sloj koji se nalazi između površinskog sloja kože i mišića. Postupak subkutane injekcije uključuje upotrebu tanke igle koja se umetne pod kožu pod blagim uglom. Subkutane injekcije se obično primenjuju kada je potrebno postići polaganu i postepenu apsorpciju leka iz potkožnog tkiva,odnosno sporiju apsorpciju leka u krvotok čime se održava dugotrajni terapijski efekat. 

Uobičajna mesta za primenu subkutane injekcije su regije koje imaju veću količinu potkožnog masnog tkiva, kao što su trbuh, butine(bočni delovi natkolenica) ili gornji deo gluteusa.  Prednji deo trbuha je jedna od najčešćih jer ima dovoljno potkožnog masnog tkiva koje omogućava pravilnu apsorpciju leka. Takođe, prednji deo trbuha je relativno pristupačan i pacijenti mogu lako samostalno primeniti subkutane injekcije u ovoj regiji.

Subkutane injekcije su često prikladne za samoinjekciju, što omogućava pacijentima da samostalno primenjuju lekove kod kuće. To može biti posebno važno kod hroničnih stanja koja zahtevaju redovnu terapiju. Subkutane injekcije obično daju medicinske sestre, medicinski tehničari ili lekari.

Upotreba subkutane injekcije:

• Osobe sa dijabetesom koje zahtevaju supstituciju insulina obično primenjuju subkutane injekcije insulina. Ova vrsta injekcije omogućava postepenu i stabilnu apsorpciju insulina iz potkožnog masnog tkiva, što pomaže u regulisanju nivoa šećera u krvi.
• Subkutana primena adrenalina se obično koristi u hitnim slučajevima anafilaktičke reakcije, ozbiljnog alergijskog odgovora koji može biti životno ugrožavajući. Kada se adrenalin primjenjuje subkutano, obično se koristi autoinjektor koji sadrži odgovarajuću dozu adrenalina. Osobe sa poznatim rizikom od anafilaksije obično nose sa sobom autoinjektore adrenalina za hitnu upotrebu.
• Heparin je antikoagulant koji se često primenjuje subkutano. Subkutana primena heparina je obično indikovana za profilaksu tromboze kod pacijenata koji su hospitalizovani, imaju povećan rizik od tromboembolije ili se oporavljaju od operacije. Heparin se subkutano primenjuje u predelu trbuha, obično na površini kože.
• Subkutano se daje BCG vakcina  u predelu ramena, a ukoliko je potrebno mogu se davati i MMR kao i vakcina protiv hepatitisa
• Razni lekovi se mogu primenjivati subkutanim putem, uključujući hormone (insulin, HGH, GLP-1…), antikoagulanse, imunomodulatore, vakcine, analgetike i druge lekove. Subkutane injekcije omogućavaju sporiju i kontinuiranu apsorpciju leka, što može biti korisno u određenim terapijskim režimima.

Intramuskularna (IM) injekcija

Intramuskularna injekcija je medicinski postupak kojim se lek ubrizgava direktno u mišić. Ova vrsta injekcije omogućava brzu apsorpciju leka u krvotok putem mišića, čime se postiže brz i efikasan terapijski efekat. Postupak davanja IM injekcije uključuje izbor mišića koji zavisi od vrste leka i preporuke zdravstvenog osoblja, čišćenja kože dezinfekcionim sredstvom, igla se ubada pod uglom od otprilike 90 stepeni, lek se polako ubrizgava u mišić kako bi se izbegli nelagodnost ili komplikacije, nakon čega se izvlači igla iz mišića.

Uobičajena mesta za primenu intramuskularne injekcije su gluteus (mišić stražnjice) i deltoid (mišić ramena). Obe regije, gluteus i deltoid, imaju dovoljno mišićne mase da mogu primiti veće količine leka. To je posebno važno kada su potrebne veće doze leka ili kada je potrebno da se lek polako otpušta iz mišića. 

Takođe, to su dublje regije mišića u odnosu na neke druge delove tela što može olakšati pravilno ubrizgavanje leka u mišićno tkivo, smanjujući rizik od injekcije u potkožno tkivo ili druge strukture.  U poređenju s nekim drugim delovima tela, gluteus i deltoid imaju manje osetljivih struktura poput krvnih sudova ili živaca. To može smanjiti rizik od povreda ili neugodnosti prilikom ubrizgavanja leka.

Intramuskularne injekcije obično daju medicinske sestre, medicinski tehničari ili lekari. Ovi zdravstveni radnici su obučeni za pravilno izvođenje intramuskularnih injekcija i imaju znanje o anatomiji i tehnikama ubrizgavanja leka u mišićno tkivo. U nekim slučajevima može se obučiti i pacijent za davanje intramuskularne injekcije u kućnim uslovima.

Upotreba intramuskularne injekcije:

• Mnogi antibiotici se mogu primeniti intramuskularno kako bi se tretirale infekcije. To uključuje lekove poput penicilina, cefalosporina, aminoglikozida i tetraciklina.
• Intramuskularne injekcije se često koriste za ublažavanje bola i pružanje hitne analgezije. Primeri analgetika koji se mogu primeniti intramuskularno su morfijum, tramadol i diklofenak.
• Mnoge vakcine se primenjuju intramuskularno kako bi se podstakao imunološki odgovor organizma. Primeri vakcina koje se primenjuju intramuskularno uključuju vakcine protiv hepatitisa, gripa, difterije, tetanusa i malih boginja.
• U nekim slučajevima, intramuskularne injekcije se koriste za supstituciju ili terapiju hormonima. Na primer, hormonska terapija testosteronom kod muškaraca s niskim nivoom hormona ili hormonska terapija progesteronom kod određenih ginekoloških stanja.
• U hitnim medicinskim situacijama, intramuskularne injekcije mogu se koristiti za brzu administraciju lekova, kao što je adrenalin, u slučajevima anafilaksije, akutnih alergijskih reakcija ili srčanih zastoja.
• Neki antipsihotici i sedativi se mogu primeniti intramuskularno u hitnim situacijama radi brzog smirivanja pacijenta. Primeri uključuju lekove poput haloperidola, lorazepama i olanzapina.
• Određeni vitamini, poput vitamina B12, mogu se primeniti intramuskularno kako bi se nadoknadio nedostatak vitamina ili poboljšala apsorpcija.

Intravenska (IV) injekcija

Ova vrsta injekcije se daje direktno u venu. To omogućava brzu i potpunu dostavu leka u krvotok. IV injekcije se često koriste kada je potrebna hitna reakcija organizma na lek ili kada je potrebno održavanje stalne infuzije lekova ili tečnosti. Postupak davanja IM injekcije uključuje pronalaženje vene za injekciju, može biti potrebno primeniti elastičnu traku ili drugi metod za privremeno zaustavljanje protoka krvi i lakše pronalaženje vene, čišćenje kože dezinfekcionim sredstvom. Igla se ubada u odabranu venu pod pravim uglom. 

U nekim slučajevima, medicinsko osoblje može koristiti posebne pomoćne uređaje, kao što je flaster s oštrom iglom ili kateter, za lakše postavljanje intravenskog pristupa. Nakon uboda iglom, treba proveriti protok krvi iz igle kako bi se osiguralo da je igla pravilno pozicionirana u veni.Sada se može se ubrizgati lek ili tečnost. Lek se može davati kao jednokratna injekcija ili putem intravenske infuzije. 

Uobičajena mesta za primenu intravenske injekcije su vene na rukama  (podlakticama i nadlaktici, a nekada i na dorzalnoj strani šake). To su relativno lako dostupne vene i obično su dovoljno velike za umetanje intravenske igle. U nekim slučajevima, kao što su hitne situacije ili kada je pristup venama na rukama otežan, mogu se koristiti vene na nožnim zglobovima, kao što su vene na stopalima ili potkolenici.

Intravenske injekcije obično daju medicinske sestre, medicinski tehničari ili lekari. Oni su obučeni za pravilno izvođenje ove vrste injekcija i imaju znanje o intravenskom pristupu i sigurnom davanju lekova putem vena.

Upotreba intravenske injekcije:

• Kada je potrebno postići brzi terapijski efekat, kao što je hitno zaustavljanje akutnog bola, tretman akutnih infekcija ili primena određenih hemoterapijskih lekova.
• Za brzu rehidraciju pacijenta koji je dehidriran ili ne može unositi dovoljno tečnosti oralno. U ovom slučaju, rastvor soli i tečnosti se daje intravenski (infuzijom) kako bi se nadoknadio gubitak tečnosti i elektrolita.
• Intravenska ishrana ili parenteralna ishrana je metoda koja se koristi kada pacijent ne može uzimati hranu oralno ili je potrebna dodatna ishrana. Hranljive materije, uključujući proteine, ugljeni hidrati, masti, vitamini i minerali, se daju intravenski.
• Za transfuziju krvi ili krvnih produkata pacijentu koji ima nedostatak krvi ili krvnih komponenti. Ovo može uključivati transfuziju pune krvi, eritrocita, trombocita ili plazme.
• Koriste se za ubrizgavanje kontrastnih sredstava koja se koriste u dijagnostičkim procedurama kao što su CT skeniranje, angiografija ili nuklearna medicina. Ova kontrastna sredstva se ubrizgavaju intravenski kako bi se poboljšala vidljivost i preciznost slike.
• Za uzorak krvi koji se šalje u laboratoriju radi analize krvne slike se uzima krv intravenski, najčešće iz vene na unutrašnjoj strani lakta.

Intraarterijska injekcija

Intraarterijska injekcija je medicinski postupak kojim se lek ili kontrastno sredstvo ubrizgava direktno u arteriju. Ova vrsta injekcije se koristi u određenim dijagnostičkim ili terapijskim situacijama.

Uobičajena mesta za primenu intraarterijske injekcije  su u preponi gde se nalazi femoralna arterija, koja je relativno velika i lako dostupna arterija. U kardiologiji, za koronarnu angiografiju često se koristi radijalna arterija je koja se nalazi na unutarnjoj strani podlaktice duž palca. Može se koristiti i brahijalna arterija koja se nalazi na unutarnjoj strani nadlaktice, zavisno od potreba pacijenta.

Intraarterijske injekcije obično se daju od strane specijalista intervencijske radiologije ili vaskularnog hirurga. Ove medicinske stručnjake karakteriše specijalizacija u intervencionim procedurama koje uključuju manipulaciju arterijama i drugim krvnim sudovima.

Upotreba intraarterijske injekcije:

• Za angiografiju, postupak koji se koristi za vizualizaciju krvnih sudova. Kontrastno sredstvo se ubrizgava direktno u arteriju, obično kroz kateter, kako bi se poboljšala vidljivost krvnih sudova na rendgenskom snimku ili drugim metodama.
• U terapijske svrhe kod postupka poznatog kao embolizacija. Ovaj postupak se koristi za začepljenje krvnih sudova ili tumora kako bi se ograničilo dotok krvi i smanjio rast tumora. Embolizacija se obično izvodi ubrizgavanjem emboličkih čestica ili leka direktno u arteriju koja snabdeva željeni vaskularni cilj.
• Intraarterijske injekcije se takođe mogu koristiti za ciljanu terapiju određenih regionalnih stanja ili bolesti. Na primer, intraarterijske injekcije mogu se koristiti u lečenju tumora, arterijskih upala ili za dostavljanje visokih doza lekova direktno u određeno područje tela.

Intralumbalne injekcije

Intralumbalne injekcije se primjenjuju ubrizgavanjem leka u prostor između kičmenih pršljenova u lumbalnom (donjem leđnom) delu kičmenog stuba. Ove injekcije se često koriste za ublažavanje bolova u leđima, kao i za dijagnostičke svrhe ili za primenu određenih lekova direktno u kičmeni kanal. 

Uobičajena mesta za primenu intralumbalne injekcije  su epiduralni i subarahnoidalni prostor spinalnog kanala. 

Specijalisti anesteziologije, radiologije ili neurologije koji obavljaju intralumbalne injekcije poseduju posebno znanje i veštine u vezi s anatomske orijentacije, sterilnosti i bezbednosti prilikom manipulacije lumbalnim prostorom. Oni obično koriste fluoroskopiju (rentgensku sliku u pokretu) ili druga slikovna vodiča kako bi tačno odredili mesto ubrizgavanja i minimizirali rizik od komplikacija. Takođe je bitno da se intralumbalne injekcije izvode u adekvatnom medicinskom okruženju, kao što je bolnica, klinika ili ambulantna ustanova, gde se može pružiti odgovarajuća podrška i nadzor tokom postupka.

Upotreba intralumbalne injekcije:

• Epiduralna injekcija: Ova injekcija se daje u epiduralni prostor koji se nalazi izvan spinalnog kanala, ali unutar kičmene opne (dure mater). Koristi se za ublažavanje bolova u leđima, bolova u nogama, kao i za anesteziju pri porođaju ili operacijama donjeg dela tela.
• Spinalna injekcija (intratekalna injekcija): Ova injekcija se daje u subarahnoidalni prostor unutar spinalnog kanala, ispod spinalne opne (arahnoidne membrane). Koristi se za postizanje visokog nivoa lokalne anestezije, ublažavanje boli ili administraciju određenih lekova direktno u spinalni kanal.
• Lumbalna punkcija (spinalna torakocenteza): Ova procedura se obavlja ubadanjem igle u subarahnoidalni prostor u lumbalnom (donjem leđnom) delu kičme. Njena glavna svrha je uzimanje uzorka cerebrospinalne tečnosti (likvora) za dijagnostičke svrhe, kao i merenje intrakranijalnog pritiska.
• Blokada facetnog  zgloba.Ovaj postupak uključuje ubrizgavanje lokalnog anestetika i/ili kortikosteroida direktno u facetne zglobove što ima za cilj smanjiti upalu, oticanje i bol u području zglobova.

Ove su samo neke od vrsta injekcija koje se koriste u medicinskoj praksi, a postoji i nekoliko drugih specifičnih vrsta injekcija koje se primenjuju za posebne svrhe ili u specifičnim situacijama. Važno je da se injekcije primenjuju pod nadzorom medicinskog osoblja i u skladu sa odgovarajućim protokolima i smernicama.

Koje su potencijalne komplikacije injekcija?

1. Postoji rizik od infekcije na mestu uboda ako se ne pridržavate pravilne aseptičke tehnike ili ako je igla kontaminirana. Infekcija može izazvati crvenilo, otok, bol i moguće širenje infekcije na druge delove tela.
2. Nakon injekcije može doći do stvaranja hematoma, što je nakupljanje krvi ispod kože. Hematomi se obično manifestuju kao otok, modrica ili osetljivost na mestu uboda.
3. Ponekad se može javiti bol, osetljivost ili nelagodnost na mestu uboda, što može biti uzrokovano oštećenjem tkiva ili iritacijom nervnih završetaka.
4. Neki ljudi mogu imati alergijske reakcije na lekove koji se koriste u injekcijama. To može uključivati svrab, osip, otok ili ozbiljnije alergijske reakcije poput anafilaksije.
5. Nepropisno odabrana lokacija za injekciju može rezultirati povredom ili iritacijom susednih tkiva ili organa.

Važno je napomenuti da su ove komplikacije relativno retke, a mnoge se mogu izbeći pridržavanjem pravilne tehnike injekcije, korišćenjem sterilnih igala i aparata, i praćenjem uputstava medicinskog osoblja. U slučaju bilo kakvih neželjenih efekata nakon injekcije, važno je se obratiti medicinskom osoblju radi procene i daljih koraka.

Kako sigurno aplicirati injekciju?

Da biste sigurno aplicirali injekciju, evo nekoliko važnih koraka koje treba slediti:

1. Priprema: Pre nego što se započne davanje injekcije ruke se temeljno operu sapunom i toplom vodom. Zatim se pripreme svi potrebne materijali za injekciju, uključujući sterilnu iglu, špricu, lek ili tečnost za injekciju, alkohol za dezinfekciju i zavoj (ako je potrebno).
2. Čistoća: Očisti se površinu na kojoj će se pripremati i izvoditi injekcija. Dezinfikuje se područje kože na kojem će se dati injekcija sterilnim alkoholom ili drugim preporučenim sredstvom za dezinfekciju.
3. Priprema igle i šprica: Ukloni se zaštitni poklopac sa igle i pažljivo se izvuče potrebna količina leka ili tečnosti u špric. U špricu ne treba da ima vazdušnih mehurića, a nakon toga se  zameni poklopac igle.
4. Pronalaženje pravog mesta: Identifikuje se pravu tačku za ubrizgavanje. Zavisno od vrste injekcije, to može biti potkožno tkivo, mišić ili vena. 
5. Tehnika ubrizgavanja: Držeći iglu sa sigurne strane, umetne se brzo i odlučno u odabrano mesto ubrizgavanja pod odgovarajućim uglom. Ne dodirivati vrh igle ili površinu kože koja je dezinfikovana.
6. Aspiracija (samo kod određenih injekcija): Ako je potrebno, lagano se povuče klip na špricu unazad kako bise proverilo da li se vena nije slučajno pogodila. Ako se krv pojavi u šprici, to znači je pogođena  venu i bira se drugo mesto za ubrizgavanje.
7. Polako ubrizgavanje: Ako je potrebno, polako se pritisne klip na špricu kako bi se ubrizgao lek ili tečnost. Obrati se pažna na bilo kakve reakcije ili nelagodnost tokom injekcije.
8. Uklanjanje igle: Nakon ubrizgavanja, igla se izvlači brzo i lagano. Može se  staviti sterilni zavoj na mesto uboda kako bi se zaustavilo eventualno krvarenje.
9. Odlaganje materijala: Pravilno se odbace upotrebljene igle, šprice i druge materijale u poseban kantu za  otpad

Koje injekcije se mogu primeniti kod kuće?

U kućnim uslovima se mogu primeniti određene vrste injekcija koje su propisane od strane lekara i za koje je pacijent obučen. Ovo može uključivati:

Subkutane injekcije: To su injekcije koje se daju ispod kože. Najčešće se primenjuju za ubrizgavanje lekova kao što su insulin ili antikoagulanti. Osobe sa dijabetesom tipa 1 ili tipa 2 često primenjuju subkutane injekcije insulina kod kuće.

Intramuskularne injekcije: Ove injekcije se daju u mišićno tkivo. Mogu se koristiti za primenu određenih lekova koji se bolje apsorbuju iz mišića, kao i za vakcinaciju. U nekim slučajevima, osobe sa određenim zdravstvenim stanjima mogu biti obučene za samostalno davanje intramuskularnih injekcija kod kuće.

Lekar će vam dati uputstva o tačnoj tehnici, doziranju i odlaganju upotrebljenih materijala. Uvek se konsultujte sa svojim lekarom pre nego što započnete sa samostalnom primenom bilo kakve injekcije kod kuće.

Medicinske sestre i lekari mogu primeniti subkutane, intramuskularne i intravenske injekcije kod kuće u slučaju da je pacijent nepokretan ili slabo pokretan,  oni koji imaju hronične bolesti, povrede, postoperativna nega, palijativna nega i drugi slučajevi u kojima je potrebna redovna i individualizovana medicinska nega kod kuće.

Injekcije imaju značajnu važnost u medicinskom tretmanu jer omogućavaju preciznu i brzu isporuku leka, kontrolisano doziranje, primena pod nadzorom medicinskog osoblja, što omogućava kontrolu i sigurnost tokom primene leka. Injekcije zaobilaze sistem varenja, što omogućava da lekovi koji bi se razgradili oralno, ostanu stabilni i neometani dok stižu do ciljnog mesta delovanja. Injekcije omogućavaju direktnu primenu   u organizam lekova koji se ne apsorbiju oralno, obezbeđujući njihovu efikasnost i terapijski efekat.

Zašto je potreban medicinski nadzor?

Važno je napomenuti da se injekcije trebaju primenjivati ​​samo uz odgovarajuću medicinsku obuku i nadzor. Nepravilna primena injekcija može dovesti do komplikacija ili smanjiti terapijski efekat leka. Uvek se konsultujte sa medicinskim stručnjakom koji će vam pružiti potrebne informacije i obuku o pravilnoj primeni injekcija u skladu sa vašim zdravstvenim potrebama.

 

Cene aplikacije injekcija pogledajte u našem cenovniku.